Ima nešto zagonetno, lepo i poetično u krovovima zgrada. Njihova visina je nedostižna i svojstvena pticama, bliži su suncu i vrhovima drveća. Ko živi na krovu, žali što ne živi u prizemlju, a ko živi u prizemlju žali što ne živi na krovu. Valjda stvari tako funkcionišu.
Ovaj krov je izmedju ostalog poseban što se pod njim svakog dana radjaju deca. Zgrada Narodnog fronta kao danas nas glasno podseća na onu čuvenu parolu iz Ulice kraljice Natalije: "Tišina! Ovde se radjaju deca".
Istina, radjaju se, ali radjaju se i mali golupcici kojih je ovih dana u Beogradu sve više.
Sa vrhova zgrada vide se čiope, ptice kojih u ostatku naše zemlje ima malo, ali ovde ne oskudevaju. Još jedan lep zalazak sunca iza krovova podseća nas da ne treba žaliti što živimo u prizemlju. Život je isuviše kratak i lep!
